U nekoliko poslednjih meseci, mnogo mojih prijatelja je završilo fakultete. Ozbiljne fakultete, znate oni što traju po četiri i pet godina, čak iako sve daješ u roku. Ili je do mene došlo previše takvih priča ili su na mene ostavile stvarno jak utisak. Ali generalno, posla nema, registrovani su na birou rada, posećuju infostud svakoga dana. Nekima sam gledao CVjeve, malo prepravljao. Slali su ih svuda, što prijateljima što na konkurse, uglavno ili su dobili neki odgovor ili nikakav.
Svuda ti treba veza. Opet su primili nekog njihovog. Šta ja da radim kada nemam vezu. Zaposlili su nekog svog.
Ma stvarno sam se naslušao svakojakih priča ovih dana.
U poslednjem razgovoru sa prijateljem koji je završio jedan od stvarno ozbiljnih fakulteta u Beogradu (čitaj petogodišnjeg old school fakulteta), dobih repliku koja mi je ostala u sećanju. “Što nisam završio neki fakultet tako kao ti, pa da me sačeka posao”. Bilo mi je jako žao da mu kažem da ja u stvari i dalje nisam završio fakultet, u deo oko posla koji me je “sačekao” nisam ni nameravao da ulazim u polemiku.
Elem, malo sam izgubio strpljenje da pričam ljudima šta da rade, kako da se ponašaju na razgovoru za posao, kako da napišu CV. Nisam siguran ni zašto mene pitaju, verovatno zbog toga što ja eto umem nešto da kucam na tom računaru pa umem samim tim da skucam i neki taj CV da liči na nešto. Izgubio sam strpljenje da pričam, da moraju da se potrude ako stvarno žele da rade nešto.
Ali nekako imam utisak da su upravo ti ljudi koji su upravo završili fakultete tek sada nemaju pojma šta bi hteli da rade u životu. Tek su se sada zapitali, a gde ja mogu da se zaposlim sada kada sam završio to i to? Tek sada? Pa o čemu si mislio poslednjih deset godina?
Ovo pitanje sam sebi postavio negde 2002. godine, kada sam upisivao drugu godinu Fizičkog fakulteta u Beogradu. A šta bi ja mogao da radim kada završim ovaj fakultet?
Odgovor A. Da zanemarim sva ostala interesovanja u životu i posvetim ceo život fizici, što se u jednom trenutku činila kao jako lepa stvar i završim u nekom institutu ili kompaniji daleko odavde pomerajući granice.
Odgovor B. Da se posvetim fakultetu koliko moram završim ga i onda završim u nekoj školi kao profesor fizike ili u nekom mamutskom institutu u dragoj na državi, gde bi verovatno trčao po burek starijim kolegama privih deset godina staža.
Nekako se nisam pronašao ni u jednoj od tih opcija, fenomen Interneta me privlačio i previše da bi ga tako lako, u tom trenutku, zanemario. Pa sam posle toga i promenio fakultet i otišao malo na drugu stranu.
Još jedan problem sa većinom CV-jeva koje sam dobio, čisto da bacim pogled. Je totalni nedostatak bilo kakavog iskustva. E to mi nije jasno. Pa brate mili kako to da te ništa nije interesovalo u životu osim tog fakulteta – ili ako jeste zašto nisi bar diplomirao u roku i kao najbolji u klasi, ako te to već toliko interesovalo.
Od neke 99 godine sam stvarno radio svašta, uglavnom ono što me interesovalo, što mi je u tom trenutku delovalo interesatno. I biću iskren užvao u svim ti poslovima. Još tokom srednje škole, počeo sam da radim u servisu računara. Nešto kasnije, kao serviser mobilnih telefona. Nešto kasnije, kao programer, programirao sam u Delphi-ju, Visual Basic for Mobile, PHP, Perl, Java, C#, malo za Windows Mobile, malo za Palm, malo za sve živo. U međuvremenu krenuo da peglam i CSS i HTML divota jedna. Uglavnom ono što mi je u tom trenutku delovalo kao dobra ideja, ono što me je zaintrigiralo počeo sam da učim ili da radim. Ušao u preduzetničke vode – izašao iz njih – naučio vredne lekcije. Pisao za blogove za $ na engleskom, vodio nekoliko blogova, od kojih se, u jedno vreme moglo i pristojno živeti. Igrao se sa Adwords sa Adsense, Affiliate sistemima. Dobio Cisco CCNA, planirao, pravio, održavao mreže i računare za kompanije. Radio kao Internet Marketing manager za p0rn startup. Radio kao programer za klijente po celom svetu. Radio kao fotograf. Kratko vreme čak i imao svoj fotografski studio. Podigao jedan od najposećenijih celebrity sajtova na ovim prostorima, za veliku domaću izdavačku kuću.
Izostavio sam dosta stvari na ovoj listi, elem ovo je sve bilo u toku srednje škole ili studija. Radio sa izuzetno mnogo različitih klijenata, ovim što znaju šta hoće, ovim što nemaju pojma šta hoće, jednima što sve plaćaju na vreme, drugim koji nikad nisu platili. Radio sa divnim kolegama, radio i ne sa tako divnim kolegama, radio sa kolegama od kojih sam puno naučio, radio sa ljudima koji su (nadam se) bar nešto od mene naučili.
Kad podvučem crtu sa svojih 28 godina, u proteklih više od deset godina, uvek sam nešto radio. I to uvek nešto što sam voleo i što me je interesovalo. Da li bi sada napravio neke drugačije izbore, ne. Verujem da mi je svaki od poslova na kojim sam se našao dao neprocenjivo iskustvo. Koje jednostavno ne bi nikada dobio ni na jedan drugi način.
Skoro u bilo kojem trenutku u proteklih deset godina da sam pisao CV, uvek sam morao da izbacujem stvari koje sam sve radio i za koga sam sve radio.
Nikada nisam tražio posao, (skoro) uvek je on našao mene.
Posao u servisu računara sam dobio tako što sam otišao tamo i tražio ga. Ideja je bila da volontiram, hteli su da me plate od prvog meseca. Posao u servisu telefona sam dobio tako što me je zvao vlasnik servisa da proveri, ko je taj ludak koji zove i naručuje sve neke egzotične delove, potom da me zove da radim tamo.
Preporuka prijateljice u kafiću da pogledam njihov sajt, da imaju otvoren konkurs i da bi bio savršen za njihov posao mi je doneo jedan posao. Linkedin i preporuke ljudi sa kojima sam radio drugi. Preko, ne tako ažuriranog Linkedin profila sam dobio još nekoliko ponuda u međuvremenu. Ozbiljnih i neozbiljnih, neke sa drugi posao u Srbiji, neke čak iz Dablina.
Hajde sada mi lepo recite, kako da nekome ko je diplomirao “ozbiljan” fakultet da objasnim da ne bi bolje prošao ni da je učio fakultet koji ni ja (nisam) završio. I da sve to očigledno nema veze sa fakultetom, već sa stavom kojim pristupaš životu.
Da li ovo znači da treba zanemariti fakultete? Ne! naravno, već da to nije dovoljno, niti je ikada bilo dovoljno niti će ikada biti dovoljno. A da to garantuje bilo šta…
Na celu ovu priču me je inspirisao tekst o 13. čoveku (Googler 13.)
Kao i skorašnji Nebojšin tekst kao i Istokov tekst o fakultetima.
Takođe upotrebljena fotka je upravo iz tog teksta.
Twitter Updates
Kaže moja komšinica, koja nije ništa završila, radila po kafićima, napunila 50: Treba menjati poslove, na zapadu se svakih par godina menja posao. Pa može ona jedne godine da pegla, jedne da čuva decu jedne da radi u kafiću. A kako onaj što je specijalizovao kardiologiju da menja. Jel treba da lepi tapete. Pa u Rusiji sa 20 i nešto već uzimaju specijalizaciju iz medicine. Jel takav neće imati šanse ako nije usput delio flajere ili pekao palačinke. Za takve bedne poslodavce je važno da sam dok sam bio na ETF-u popravljao mobilne sa svim onim ispitima dok su mi skidali kožu sa leđa. I sad treba da me neki sa srednjom što je devedesetih kačio sajtove pita prilikom zapošljavanja u njegovu firmu da pravim sajt… Pa idem bre u Siemens ili u neku pravu kompaniju da radim ZA ŠTA SAM SE ŠKOLOVAO.
Realno lekari su izuzetno poseban slucaj i jako los primer.
Pre svega zbog specificnosti posla, a sa druge strane zbog velike prakse koju imaju sto u toku studija sto u toku staziranja.
Primer iz prakse:
Ako se pojave dva diplomirana masinska inzenjera na konkursu sa 0 iskustva, istih kvalifikacija i specifikacija – posao ce dobiti onaj koji je pekao palacinke. Posto se od njega ocekuje da ipak ima radne navike, zna sta znaci ustajati na vreme za posao, stizati na vreme, postovati autoritete na poslu. Jednostavno je.
Morala bih da dodam da su osim lekara, i farmaceuti, specifican primer – jer praksu u toj oblasti neko ne moze ni da ima, ako nema diplomu.
Nisam nikada trazio posao, ali nije ni on mene
Svaka čast za tekst! Nisam radio u servisu mobilnih, život me ne miluje a država piša po nama iz dana u dan, ali ja uporno uspem da preživim i jedem skup giros
Svuda ti treba veza. Opet su primili nekog njihovog. Šta ja da radim kada nemam vezu. Zaposlili su nekog svog. Recenice koje opisuju ceo moj zivot…